SVETI NIKOLAJ MIRLIKIJSKI CUDOTVORAC

1. O TOME, KAKO JE SVETI NIKOLAJ CUDOTVORAC USAO U MOJ ZIVOT

Ranije nisam znala sta je to ikona. Nisam shvatala, sve dok se u nasem gradu nije pojavila ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Mnogi se toga secaju, mnogi su dolazili na poklonjenje u Vaznesenjski hram, gde se ona nalazila tih dana. Mnogo je napisano o cudesima, isceljennjima i o tome sta su ljudi osecali prilikom doticanja te Svetinje…Secam se da sam stajala u dugom redu za celivanje ikone, i sto sam joj se vise priblizavala, sve je bivalo vece uzbudjenje, neko odusevljenje, ocekivanje necega, neki neodredjen strah – od predstojeceg susreta, kao da cu u tom trenutku ugledati samog Svetog Nikolaja Cudotvorca – na javi. Polako sam se priblizavala – uzbudjenje raste, citam molitvu sa razglednice na kojoj je ta ista ikona. Ona mi se cini neobicnom. Ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca se odjednom pojavila preda mnom – kao udar zvona – kao ostar i kratak zvuk koji je prostrujio citavim mojim telom. Sveti Nikolaj Cudotvorac je ovde. Ziv je. Moj dragi, odavno poznati, moj Sveti Nikolaj Cudotvorac. Sta se dalje desavalo? Ne mogu svega da se setim ,kako sam celivala njegov Lik, kako sam se molila. Ali evo sta je zadivljujuce. Od toga dana je u moj zivot i zivot moje porodice usao Sveti Nikolaj Cudotvorac i postao njen clan. Mnogo, mnogo puta mi je pomogao. U velikim i malim stvarima. Desavala su se i cudesa. Uselio se u nas dom i postao nas prijatelj. Ikona, koju imam od tada je bila obicna, ali ono sto me dosad zadivljuje - samo kada pogledam na nju – na predivno lice – voljeno, rodjeno, osecam sam da je on – Sveti Nikolaj Cudotvorac – ovde sa mnom i da me slusa. Ali i to nije sve. Cak iako ne gledate ikonu, vec samo prosto pomislite o svetom Nikolaju Cudotvorcu, vec osecate njegovo prisustvo. Kroz njega sam shvatila sta je to Svetitelj, sta je molitva i sta je Vecni Zivot i Ljubav.
Kada se radujem, ja osecam da tu radost mogu da podelim sa Svetim Nikolajem Cudotvorcem, kada sam tuzna, znam da je pored mene i da saoseca sa mnom i da ce mi pomoci. Kada radim nesto lose…sramota me je da pogledam na ikonu, ali kazem: “Oce Nikolaje, ja sam – grozna, gresna, ali me ti nemoj ostaviti, pomoli se za mene, jer ja po svojoj nemoci ne mogu sa svojom molitvom da se probijem do Gospoda – pomozi mi!” I on mi uvek pomaze. I u nasem Krstovozdvizenjskom hramu ima ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Ona je takodje veoma neobicna, i njena pojava u hramu je takodje cudesna. Kada sam prvi put usla u hram prvo sam ugledala tu ikonu. I svaki put, gde god da stojim u hramu, bez obzira kolika je guzva, u odredjenom trenutku ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca mi se pokazivala, i oci su nam se sretale. Sveti Nikolaj Cudotvorac i ja – i on kao da me pita – kako si danas? Naravno, ja shvatam da je ikona samo stvar, da nije ziva, ali…ona je ipak ziva. Nekako drukcije ziva – ziva je, kada joj se obracas u molitvi. Sveti Nikolaj Cudotvorac je postao moj prijatelj, zastupnik, otac. Verujem da ce mi uvek pomagati u ovom zivotu i po smrti da me nece ostaviti sve dok mu se molim. On, Sveti Nikolaj Cudotvorac, mi je otkrio smisao ikone i mnogo toga drugog. On mi je pomogao da shvatim da se treba stideti greha, a zavoleti trpljenje. Preko njega sam spoznala sta je to pomoc Bozija, i da na molitvu postoji odgovor. Svetitelju Oce Nikolaje moli Boga za nas!

2. SAVREMENA CUDA

Pomoc Svetitelja Nikolaja

Prica svestenik Aleksej Timofejev
Ovaj slucaj sam upamtio za ceo zivot. To je bilo prve godine moje sluzbe u hramu. Tada mi je pomagao moj dobri prijatelj Mihail. U leto su se seoske vlasti konacno iselile iz kuce, koja je vec zvanicno bila predata Crkvi, i koja je tokom niza godina sluzila kao veterinatrska klinika. Bivsi domacini su nam ostavili nered, posebno u onom delu kuce u kojem nisu ziveli. Trebalo je izvrsiti hitne opravke jer se priblizavala jesen. Uskoro smo uspeli da nadjemo radnike i da se dogovorimo sa njima. Trebalo je samo da nabavimo odredjenu sumu novca. U hram je dolazilo malo ljudi, ali smo uspeli i Miloscu Bozijom skoro skupili novac. Kada smo to saopstili glavnom nadzorniku radova, od njega smo culi sledece:”Ili nam platatite za polovinu sume vise, ili mi odlazimo na drugi objekat”. Meni i Mihailu nije predstojalo nista drugo nego da udjemo u nas hram, sa ostecenom obloznom zidnom armaturom, da podignemo ruke k Nebu i obratimo se pravom Nastojatelju: “Oce Svetitelju Nikolaje, ti sve vidis. Neka bude onako, kako je tebi ugodno”. Nista nismo ocekivali. Nije proslo ni pet minuta, na vrata ulazi covek – mi smo bili zadivljeni – i poklanja onoliko novaca koliko nam je nedostajalo. “Raduj se Nikolaje, brzi pomocnice i preslavni Cudotvorce”. Na jesen smo vec ziveli u Crkvenom domu.

3. SPASAVANJE BEBE KOJA SE DAVILA

U Kijevu su ziveli muz i zena, i imali su sina jedinca – bebu. Ti blagocestivi ljudi su narocito postovali Svetitelja Nikolaja i Mucenike Borisa i Gleba. Jednom, posle praznika su se vracali iz Visegrada, gde su se nalazile Mosti Svetih Mucenika. Kada su plovili Dnjeprom, zena je drzeci bebu na rukama zadremala, i ispustila dete u vodu. Nemoguce je opisati tugu jadnih roditelja. U svojim jadikovkama oni su se sa zaloscu posebno obracali Svetitelju Nikolaju. Uskoro su promenili misljenje, i shvativsi da su ocito necim razgnevili Boga, odlucili da se usrdnom molitvom obrate Cudotvorcu, moleci za oprostaj i utehu u tuzi koja ih je snasla.
Sledeceg jutra je crkvenjak Sofijskog Sabora u Kijevu, dosavsi u hram, cuo deciji plac. Zajedno sa cuvarem je usao u hram. Pred Likom Svetitelja Nikolaja su ugledali bebu, koja je bila potpuno mokra, kao da je malocas izneta iz vode. Vest o pronadjenoj bebi je ubrzo dosla i do roditelja. Oni su tog trenutka otrcali u Crkvu i tu se zaista uverili da je dete njihov sin koji se utopio. Vratili su se kuci radosni, blagodareci Boga i Njegovog velikog Cudotvorca. Svetiteljevu ikonu, pred kojom je pronadjeno utopljeno dete do dan danas nazivaju “Mokri Nikola”.

4. SPASENJE PATRIJARHA

Jednom, za vreme grckog cara Lava i Patrijarha Atanasija, Svetitelj Nikolaj se javio nekom blagocestivom starcu po imenu Teofan i rekao mu da ne okleva da ode kod ikonopisca Ageja i zamoli ga da naslika tri ikone: Gospoda Isusa Hrista, Presvetu Bogorodicu i Svetitelja Nikolaja, episkopa Mirskog. Teofan je trebalo da ikone pokaze patrijarhu, kada ih ikonopisac naslika. Kada su ikone bile gotove i donesene u Teofanovu kucu, domacin je priredio trpezu i pozvao u svoju kucu patrijarha sa celim saborom. Ugledavsi Svete Likove, patrijarh je pohvalio ikonu Spasitelja i Majke Bozije, a o Svetiteljevoj ikoni je rekao, da njegov Lik nije trebalo staviti pored ove druge dve, jer on dolazi sa sela, i bio je sin prostih ljudi Teofana i None. S tugom poslusavsi patrijarha, Teofan je izneo Svetiteljevu ikonu iz sobe, postavio je na prvobitno mesto i zamolio jednog crkvenosluzitelja da za sve vreme trpeze, koja je bila organozovana u cast patrijarha, stoji pred ikonom i molitveno proslavlja Svetitelja. Za vreme jela je ponestalo vina. Bojeci se da ga ne vide, Teofan je pao na kolena pred Svetiteljevom ikonom i zamolio ga za pomoc. Posle, dosavsi na mesto gde su stajali prazni sudovi, zadivljen, ugledao ih je napunjene predivnim vinom. Sledeceg jutra neki velmoza je molio patrijarha da dodje kod njega, kako bi nad njegovom cerkom, koja je bila posednuta zlim dusima, procitao Sveto Jevandjelje. Kada su plovili otvorenim morem, pocela je strasna bura, brod se prevrnuo i svi putnici su se nasli u vodi, moleci za spasenje Boga, Prevsetu Bogorodicu i Svetog Nikolaja. Neocekivano se pojavio Sveti Nikolaj. Hodajuci po moru, kao po suvom, on se priblizio patrijarhu, uzeo ga za ruku sa recima: “Atanasije, da li je tebi potrebna pomoc od mene, sina prostih ljudi?” Izvukavsi sve iz vode i stavivsi ga na brod, Sveti je postao nevidljiv. Brod je brzo stigao u Konstantinopolj, a patrijarh izasavsi na obalu, je posao u Crkvu Svete Sofije i poslao po Teofana, trazeci da mu donese ikonu Svetog Nikolaja. Kada je ikona donesena, on je pao pred nju na kolena i sa suzama rekao: “Sagresih, oprosti Sveti Nikolaje meni gresnom”. Celivavsi casni Lik, patrijarh i svi na saboru su svecano odneli ikonu u Crkvu Svete Sofije. Sledeceg dana su polozeni temelji novog hrama u Konstantinopolju u cast Svetitelja Nikolaja. Kada je hram zavrsen, osvecen je na dan praznovanja Svetitelja. Tog dana je Sveti Nikolaj iscelio 40 bolesnih muskaraca i zena. Mnogi su tu posle toga dolazili: slepi, hromi, gubavi, i poklonivsi se Svetiteljevoj ikoni, odlazili zdravi – Slava Bogu i Njegovom Cudotvorcu.

5. SPAS…Nikolaj Cudotvorac

Januara 1996-e godine sam zbog necega uzela da pregledam stare papire i fotografije, koje sam cuvala u kutiji. Uzela sam u ruke svoju komsomolsku kartu. Nekako odmah sam pocela da se secam dogadjaja iz mladosti. Januara 1956-e godine su menjali te karte za nove, to je bilo na dan Hristovog Rodjenja. Tada sam zivela u Tulskoj oblasti i bilo mi je svega 14 godina.
Rejonski odbor komsomola se nalazio 17 km od naseg seoceta. Rano ujutru su nas, djake, dovezli autobusom u rejonski centar. Ja i moja drugarica smo prve dobile nove karte. Ja nisam zelela da cekam, da svima zamene karte, i predlozila sam Ljusi (tako se zvala moja drugarica) da odemo do moje rodjake, koja zivi 4km od gradica. Brzo smo dosli do nje. Ona nas je ugostila i ja i Ljusa smo bukvalno “utonule” u knjige. Tetka je imala sabrana dela “Svetske istorije” i Veliku sovjetsku enciklopediju. To je u to vreme bila velika retkost.
Citajuci nismo ni primetile kako je dan proleteo. Brzo smo se obukle i otisle na autobusku stanicu na kraju sela. Smrkavalo se. Zakasnile smo na autobus; cekati sledeci – bilo je hladno, a ici peske – hladno i veoma daleko, vise od 12km. Moguce je bilo ici pored jezera, koje je sluzilo kao rezervoar za skupljanje vode, i time skratiti put za trecinu. Ne secam se koja je od nas dve to predlozila, ali smo skrenule na stazu koja vodi do njega. Primetila sam da niko tog dana nije prosao stazom – stope su bile zatrpane snegom. Ljusa me je umirivala: kazu da se staza vidi i pored jezera.
Ali kada smo dosle blize, zaprepastile smo se: bio je led, sa tamnim pukotinama, zloslutno blistajuci pod Rozdestvenim nebom, bez ikakvih otisaka stopa. Stajale smo cuteci, i ne znajuci sta da radimo. Autobus je otisao, peske je – i daleko i hladno, preko leda – strasno, moze se upasti u nesmrznuto mesto na jezeru.
O cemu je Ljusa razmisljala – ja ne znam. A ja sam stajala i prisiljavala se da se setim neke molitve, koju me je ucila baka. Nicega nisam mogla da se setim sem: “Nikolaje Ugodnice – spasi i sacuvaj nas”. Ponavljala sam i ponavljala te spasonosne reci. Tada je vec bilo sasvim mracno.
I odjednom, na 20-30m od nas ugledale smo na ledu muskarca u poodmaklim godinama, u staromodnom kratkom kaputu, sa stapom. On nam je mahao: sto stojite, treba da ste na drugoj obali. Idite! I mi smo posle za njim drhteci od straha i zime, drzeci se jedna za drugu. Nas putovodja je isao napred, ne dozvoljavajuci da mu se priblizimo, razdvajajuci nas u stranu, govoreci da cemo propasti kroz led ako budemo isle skupa. Tako smo i isle, drscuci kao jasikovi listovi, preskacuci preko pukotina. A putovodja nas je vodio samo njemu poznatim putem, po mrklom mraku, zaobilazeci nesmrznuta mesta. Sirina jezera je na tom mestu veca od 2km!
Kada je do obale ostalo 50m, mi smo pocele da trcimo, prestignuvsi naseg putovodju. Skocivsi na obalu, ja sam se zaustavila, da zablagodarim tome ko nas je spasao od sigurne opsanosti. Ali…nije ga bilo ni na ledu, ni na obali. Zanemele smo od straha. Postojavsi jos neko vreme, pocele smo da trcimo u selo. Cutke smo se razisle svojim kucama. Kada su nas sledeceg dana pitali, kako smo dosle kuci, Ljusa i ja smo bez dogovora odgovarale – autobusom. Ni kuci, ni prijateljima nismo rekle ni reci o tome sta se desilo. Setivsi se toga posle otprilike 40 godina, ja ne sumnjam, da nas je spasao Sveti Nikolaj Cudotvorac. Hvala mu za spasenje nasih dusa”.
Sveti Nikola je posetio svoj hram

U prolece 1976-e godine monahinja Olimpijada (sada pokojna) je ispricala da su se na drugi dan posle praznika Svetog Nikolaja Cudotvorca, na praznicnoj Bozanstvenoj Liturgiji u Sveto-Nikolajevskom hramu u gradu Kursku, nekoliko parohijana koji su se tu molili, udostojili da vide nesto sasvim neobicno.
U oltaru su sluzila dva svestenika, protojerej Anatolij Filin i Lav Lebedev (takodje sada pokojni – on je umro kao svestenik Ruske Pravoslavne Zagranicne Crkve). Posle Sluzbe jednog od njih su upitali:
-A gde je treci svestenik koji je sasluzivao s vama?
-Koji? Nije bilo nikog drugog sem nas dvojice!
Medjutim, nekoliko ocevidaca su kroz otvorena Carska Vrata, desno od njih dvojice, videli starca sede kose, koji je stajao u oltaru na arhjerejskom mestu, i usrdno se molio, i vrsio poklone. Njegova odezda je bila mnogo svetlija – bio je bolje obucen od preostale dvojice svestenika, i njegova riza kao da je svetlela. Jedno je izvesno: u riznici Sveto-Nikolajevskog hrama nema tako otmene odezde. Evo sta su pomislili oni koji su videli starca: bacuska iz glavnog grada je dosao u goste. Medjutim, Kurski Vladika Hrizostom je tog dana bio na putu. A ostalo je sve bilo kao i uvek. Samo sto je otac nastojatelj ponekad, prenebregavsi naredbu opunomocenika za pitanja religije, iznosio i postavljao za poklonjenje na analoj, cudotvornu ikonu Svetitelja u beloj rizi. Ali cudesni svestenik nije izasao iz oltara da se pokloni Svetinji. Saznavsi o tajanstvenom posetiocu, bacuske su pocele da proveravaju, da li to nije bila refleksija svetlosti na staklu ikone, i pokusavali su da stoje na raznim mestima, ali nista slicno nisu videli.
-Recite mi, sta je tu cudno! – rekao je tada, obrativsi se pojcima jedan od protojereja koji je sluzio tu Liturgiju.
-Kako je imao blagii lik, usrdno se krstio, vrsio poklone, sve na Gornjem mestu. Mi smo pomislili da je to episkop Pimen Saratovski – odgovorili su pojci.
I tokom vremena su ljudi shvatili, da je treci svestenik tog dana u Sveto-Nikolajevskom hramu bio…Svetitelj i Cudotvorac Nikolaj!

6. SOCIVA

Idem iz hrama posle vecernje sluzbe. Zurim kuci, jer s posla idem pravo u Crkvu. Ispred mene idu polako dve bake. Idu, drzeci se jedna za drugu. Klizavo je. Pokusala sam da ih prestignem, i tad jedna baka govori drugoj: “To je pravo cudo”. Usporila sam korak i oslusnula. Baka prica: “Spremila sam se da izadjem iz kuce – vec sam se bila obukla. Setila sam se i uvidela da nema kljuceva na nocnom ormaricu. Mislim, pali su na pod. Ne, nema ih ni na podu. Trazila sam, trazila. Ne mogu da nadjem. Skinula sam kaput. Trazila sam i u dzepu, i u torbi. Nema ih nigde. Hocu da idem i ostavim otvorena vrata. Prisla sam ikoni Svetog Nikolaja Cudotvorca, da ga zamolim da mi pomogne da nekako nadjem kljuceve. Poklonila sam se. Ustajem. Podigavsi oci, ugledam da na ekseru pored prozora vise moje kljucevi. Nikada ih tu nisam kacila, vec sam ih uvek ostavljala na nocnom ormaricu u hodniku.
Jedva sam pretekla starice skoro trceci. Bolesna majka je kod kuce, a i sin treba da dodje sa posla. Dosla sam kuci i odmah pocela da spremam veceru u kuhinji. Dosao je sin. Dok je skidao kaput, ispricala sam mu sta sam cula na putu iz hrama. Sin je otisao u sobu, a ja opet u kuhinju. Minut posle deset cujem krik: “Mama!” Trcim u sobu. Moj sin je zbunjen. Ima los vid, ali ne nosi naocare, vec sociva. I jedno socivo je nekako ispalo. Socivo je – mali, potpuno prozracan listic. Na podu je tepih, a na krevetu kao pamuk mek, prekrivac. Mozda ces ga tu naci. A ja i ne pokusavam da trazim, jer ne vidim dobro. A on ne moze da nadje. Odjednom je moj sin pao na kolena pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca i poceo da mu se moli. A ja nisam htela da smetam, pa sam ponovo otisla u kuhinju. Mislim, nemoguce je naci to socivo. Treba kupiti nova. Ali on radi sutra. Sta ce da radi? Odjednom, dolazi moj sin kod mene u kuhinju, i pokazuje mi svoj palac:”Pogledaj mama. Pomolio sam se, i dok sam ustajao, oslonio sam se na krevet, a socivo se prilepilo za palac”.

7. ZIVO CUDO

40 godina je proslo od tad, a to cudo kao zivo stoji jos uvek pred mojim ocima. Dok sam ziva necu ga zaboraviti. Bilo je vrelo majsko jutro. Na pijaci se pocelo sa prodajom. Dug red se protegao pored trgovackih radnji. Pridjem sa Dunom Alekesejevom, kad tamo prodaju ikone na fotografskom papiru za 10 rubalja. Svi zele da kupe ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca, ali se ne odlucuju. Ta ikona kosta 15 rubalja. Zene se cenjkaju, mole prodavacicu da im je proda za 10 rubalja. Prodavacica se ne slaze. “Ne –samo ja imam Nikolaja-Ugodnika”. Moja susetka i ja smo takodje zelele da kupimo tu ikonicu, i cak smo novac spremile, ali je bilo sramota da kupujemo preko reda. Jer su mnogi zeleli da je kupe. Ja sam stala sa susetkom Evdokijom na sam kraj reda. Cekamo s nestrpljenjem: nece biti dovoljno ikonica! Vreme je bilo toplo, mirno, bez vetra. Brisemo znoj sa lica. Niko ne zeli da da 15 rubalja za ikonicu. Polako se ubedjuju, mole prodavacicu, iscekuju: mozda ce popustiti. Ali trgovkinja je neumoljiva. I odjednom u potpunoj tisini ikonica je poletela, kao leptiric ili jesenji listic, i prilepila se pravo na moje srce. Veoma se obradovavsi, ja sam je levom rukom pritisla na grudi. Svi su istovremeno uzdahnuli:
-Kako je to moguce? Pa cak nije bilo nikakvog vetra!
-Eto sta je cudo! – rekla je prodavacica, skrstivsi ruke na grudi.
-A zasto se nije na mene ili na nekog drugog prilepila? – ljutito je prozborila Evdokija. Ja sam ostavila novac na tezgu i otisla kuci. Dunjsa je isla za mnom, samo sto nije plakala. Dugo smo se nas dve secale tog cuda. Pricali o tome poznanicima. Ona vise nije medju zivima. Ali neka cuje mrtvim uhom: ja govorim istinu. Moze biti da se jos neko od ocevidaca seca ovog cuda.

8. OTPLATA DUGA

Ovaj dogadjaj se desio dve godine posle mog krstenja. Redovno sam odlazila u hram Boziji, molila se molitvama iz molitvenika, ali neku posebnu potrebu za obracanje Svetim Bozijim Ugodnicima nisam imala. I desilo se tako da sam prvo izgubila dobro placeni posao, a zatim smo ja i moje dete poceli neprimetno da oboljevamo. A jedna slepa starica je vec davno molila da se pobrinem za nju i govorila, da one koji se trude na njivi Bozijoj, Gospod nece ostaviti u nevolji. Ali moja dusa se nije rasplamsala hriscanskom verom, iako sam u Zitijima Svetih citala o raznim primerima blagocestivosti. I tako sam ja trazila posao sa velikom platom, a sirota baka je vreme provodila u molitvi, moleci za pomoc.
Jedno vece me je jedna porodica izbeglica zamolila da prenoci u mojoj kuci. Nimalo ne sumnjajuci, ja sam ih pustila u kucu, a sama sam nocevala kod poznanice koja je otisla da se pobrine za svog bolesnog oca, i meni ostavila svoje kljuceve. U nedelju sam otisla u Crkvu i dugo nisam zelela da se vracam kuci…Sve se desilo po Bozijem Promislu. Putnici, koje sam primila, su odneli sve sto sam stekla i sve vredno sto je moja drugarica imala (nasli su kljuceve).
Tada sam se pomolila Bozijem ugodniku Svetom Nikolaju Cudotvorcu, onako kako sam znala, da bi on molio Boga za mene gresnu.
Pomoc je dosla odande, odakle sam je najmanje ocekivala. Otisla sam kod svoje poznanice – jedne bake, da joj ispricam o svojoj nevolji (mojoj drugarici su odneli skupocene stvari). Ona se sa mnom pomolila i sve smo predali u Ruke Bozije. Kada sam sledeceg puta dosla kod nje, na stolu je stajao koverat za mene, i u njemu tacno onoliko novca, koliko je bilo potrebno za otplatu duga. Pokazalo se, da je stara bakina prijateljica slucajno putovala kroz Petrograd i ostavila taj novac zbog starog prijateljstva. Tada sam zablagodarila Svetom Nikolaju, sto je tako nesto izmolio za mene. Ostala sam da zivim sa tom bakom, i zajedno smo prozivele jos nekoliko blagoslovenih godina. Tako je Sveti arhiepiskop Mirlikijski Nikolaj Cudotvorac, postao moj pokrovitelj i zastupnik.
Kada su lekari nemocni…

Moj sin ima dve godine, i invalid je od detinjstva. Ranije smo ziveli u Ozerku. Kada smo krstili Igora u Suvalovskoj Crkvi, i bacuska mu jelejem pomazao obraze, na njima su se pojavili ekcemi. Od mame sam mnogo slusala o cudesima Svetog Nikolaja Cudotvorca. Na primer, jedna zena je propadala i molila je Svetog Nikolaja za pomoc. Cudo se desilo, i ona je posla u Crkvu i upalila svece pred svakom ikonom. Mi smo uskoro doputovali u centar grada. Ispricacu vam kakvo se cudo nama desilo. 13 septembra 1999-e godine ja sam resila da nahranim svoga malisana kravljim sirem – dala sam mu ga na vrh kasicice i on je odjednom poceo da kaslje, zatim da povraca, odnela sam ga u kadu, i on je poceo da otice, usne su mu se izvrnule, pogled mu je bio zamagljen, a ruke i noge potpuno otekle. Nikada tako nesto nisam videla. Sve se to desilo u roku od nekoliko minuta. Pozvali smo hitnu pomoc, a dete se gusilo. Susetka je skoro golog malisana obukla, i rekla da hitna pomoc nece skoro doci, vec da treba trcati u najblizu bolnicu. Ja sam vikala: “Igore, nemoj da umres, vici…”Ali Igor je vec skoro cutao. I tada sam ja pocela da se molim “Gospode pomozi, Sveti Nikolaje Cudotvorce ucini cudo. Ako Igor sad ozivi - ja to nikad necu zaboraviti, palicu u Crkvi svecu pred svakom ikonom.” Muz nas je kolima odvezao u najblizu bolnicu. Igora su stavili na reanimaciju. Lekari su mislili da se dete zagrcnulo, ali je on imao alergiju – otekao je, dakle uzalud je bilo sve sto su radili. Ali dete je ostalo zivo! Ja sam ispunila svoje obecanje, uzela odredjeni broj sveca, iako za mene to nije bilo jednostavno, i upalila ih pred svakom ikonom u Nikolajevskom hramu (to nam je najblizi hram). Hvala Gospodu i svim Svetima i Svetom Nikolaju za sve!

9. IDI ZA MNOM

Ovaj dogadjaj, koji se desio pre otprilike 20 godina, ispricala je Irina Ivanovna Ivanova, verujuca zena. Tada se ogromna pijaca nije nalazila kao danas, u Urjupinsku, vec u Povorinu. Iz svih delova Sovjetskog Saveza dolazili su nakupci koji su kupovali nase marame od paperja. I na taj nacin su mnogi seljaci uspevali da prezive. Narodu je sve na pijaci manje ili vise ocigledno. I cela grupa prodavaca marami je na neverovatan nacin bila prinudjena da se smesti u neveliki prostor, koji je visokom ogradom bio potpuno odvojen od tezgi sa prehrambenim proizvodima. Te nehumane uslove narod je odlucno podnosio, a istovremeno je to davalo slobodu mnogobrojnim dzeparosima. Irina je posla s majkom da prodaje marame, koje je isplela, kupivsi perje kod jedne seljanke, kako bi pomogla studije na institutu njena dva sina I vaspitavanje treceg, koji je jos bio djak. Otac im je rano umro od prekomernog rada. Prodavanje marama je bio jedini spas za porodicu. I tako prodavsi marame, Irina i njena majka su se kretale prema izlazu. Sa svih strana su isle zbijene mase ljudi. Majka je malo zaostajala. Kod Irine je bio sav zaradjen novac – pored samog srca. U ruci – prazna torba…I odjednom neki dugalija joj otima torbu, a s druge strane isto neki dugonja je vuce za maramu oko vrata. Ona jos nista ne shvata, kad se ispred nje, skoro licem u lice, pojavila treca osoba, smeseci se. Tad se ona silno uplasila, shvativsi da su to dzeparosi koji rade pod vidom flertovanja. A zarada od marama je na “skrovitom” mestu…Samo jedan pokret ruke tog dugajlije i…Irina je uoci puta vec slusala o slicnim slucajevima. Postalo je strasno. Potpuna bespomocnost…I ona je pocela da cita 90-i psalm, poznat u narodu kao psalm “Zive pomoci”. Moze biti da sam ga naglas citala – prica ona, - ne secam se, ali ono sto se dalje desilo je potpuno neverovatno. Dugonje su odjednom nestale, masa ljudi preda mnom takodje, napravio se uzan prostor taman toliko da moze covek da prodje, a ispred mene je bio – sedi starac sa bradom. Secam se kao da je danas bilo, kako mi je od tog trenutka sve bilo neobiucno lako. Starac mi kaze: “Idi, cerko za mnom” – i izveo me je iz guzve. Osvrnula sam se, mama se tesko probijala koz guzvu, kroz koju sam ja lako prosla. I kad sam se setila dobrog starca koji me je izveo iz guzve, njega vise nije bilo”. Taj neobican dozivljaj je podstakao Irinu da douci spasonosni psalm do kraja. A svog spasitelja je potom videla na ikoni, i saznala ko je.

10. ZA SVECU

Pise vam g.Gubkina, predavac nedeljne skole u Spaso-Preobrazenjskom hramu. Ispricacu vam o slucaju koji se desio mojoj baki, Ani Naumovoj Davidovnoj. Ona je 50-ih godina zivela s muzem Ivanom Zaharovicem u seocetu Tomarovka u Belgorodskoj oblasti. U porodici je jedino deda radio. I na dan praznika Svetog Nikolaja, kod moje bake je dosla susetka i pozvala je u hram. Ali baka je rekla da nema novca cak ni za svecu. Posla je na pijacu, i prolazeci izmedju redova, ugledala je pod nogama rublje, nosene vetrom. Kada ih je uzela, videla je da je da je to novcanica od 10 rubalja – u to vreme, ne mala suma. Ispricala je susetki o tome, a ova je rekla: “To ti je Njura, Nikolaj Ugodnik poslao!”
Staranje Svetoga Nikolaja

Rodila sam se u siromasnoj verujucoj porodici sa mnogo dece. Narocito smo postovali Svetog Nikolaja Ugodnika. Ispricacu vam slucajeve njegove cudesne pomoci. Kada sam bila trudna, plovila sam zajedno sa muzem, camcem po Volgi. Muz je pre toga popio pivo, te sa pocela da imam problema sa njim. Toliko je trzao camac da se skoro uspravio, postalo je strasno – ja sam se svake noci molila Gospodu i Svetom Nikolaju za sina. Camac se prevrnuo. I tada se preda mnom pojavio lik starca sede kose u sirokoj kosulji. On me je pazljivo podizao sa dna. Ja sam isplivala i nasla se u cvrstom obrucu spasilackih motornih i nekoliko obicnih camaca. Kako su se oni pojavili na reci na kojoj nije uopste bilo nikoga u 9 sati ujutru? Eto kako se o meni pobrinuo Sveti Nikola Ugodnik. I jos jednom. Mi smo imali dva mala sina. Ziveli smo u staroj trosnoj kucici. I meni je dosla na pamet strasna misao da dignem ruku na sebe. Ali me je odlucan glas s Neba zaustavio u toj nameri. I vise od toga – da se takve gresne misli ne bi ponavljale - zastupnistvom Svetog Nikole sam dobila pismeni nalog za dvosobni stan. Tada sam cekala u dugom redu na salteru za pitanja poboljsanja zivotnih uslova. I iznenada su u fabriku stigla jos cetiri neodlozna pismena naloga. Gospod, Prevseta Bogorodica i Sveti Nikolaj mi pomazu tokom celog mog zivota. A mladji sin je sam jednom osetio pomoc naseg Svetitelja. Bio je u podvodnom ribolovu, ali je hvatao samo sitnu ribu. A tako je zeleo da me obraduje jednim saranom! Dosao je kuci samo da malo prezalogaji, i pozalio se da nije uspeo da ulovi sarana. Ja mu kazem – a ti se sine pomoli Svetom Nikolaju Ugodniku. Dala sam mu molitvu. Uskoro se vratio sa ogromnim saranom teskim 5kg. I dugo bio zadivljen snagom molitve…
Volim da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku

Moja baka, Aleksandra Filipovna, je umrla mnogo godina pre mog rodjenja. O njoj znam samo iz majcine price, i na zalost, to nije bas mnogo: ona je bila stroga, ali pravedna, govorila je ono sto je mislila, i nikoga nije pustala iz kuce, a da ga ne nahrani. Vreme je bilo tesko, ratno, glad je vladala u svim oblicima. Hramovi su bili zatvoreni, a ako se u njima i sluzilo, sumnjam da su ih ucitelji javno posecivali. Kako sam razumela - ni moja baka nije bila izuzetak. Da li je isla tajno u Crkvu, da li je postila i pricescivala se – o tome nisam pitala. Znam samo, da je veoma postovala Svetitelja Nikolaja, a njena smrt, je molitvama tog velikog Bozijeg Ugodnika bila sasvim neobicna. Evo sta sam cula iz majcinih usta:
-Posle oceve smrti i mama se ubrzo razbolela. U narodu tu bolest nazivaju vodenom bolescu. Otekla je, jadnica, neverovatno. Mucila se strasno, tri puta su je operisali, izbacivali vodu. Ali ja od nje nisam cula ni jauk, ni roptanje. Bivalo je da lezi, i sve vreme tiho peva nesto zalsono, kao da place. Pridjem joj i pitam:”Mama, ti places?” Ona odmahne glavom – ne brini, toboze, a zatim uzdahne i kaze: “Ne kceri, to se ja molim. Volim da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku. On je moj omiljeni Svetitelj”. (Kasnije, buduci da sam i sam postao monah, svestenik, i ja sam poznao dubinu izrecenog: kada volimo da se molimo odredjenom Svetitelju, tom ljubavlju ulazimo u duhovno srodstvo i opstenje sa njim, i on se takodje moli za nas – prim.aut.). Tako je ona veoma stradala. Ja skoro i nisam zivela u svojoj kuci, vec sam sve vreme nocevala sa njom. Zavrsim svoje poslove, i brzo u bolnicu. I jednom tako majka mi je govorila: “Zoja, zamisli san, da li cu ostati ziva ili ne?” Plakala sam, plakala, namestila stolice, legla – i kao da sam u zemlju propala. Neki tamo san. U toku dana se toliko premoris, da ti nije do snova. Ujutru sam se probudila, i cujem kako me mama zove. Lezi, tako kao da svetli, smirena, i umilno, kao da se oprasta, pita:”I – jesi li videla nesto? Nista? A ja sam videla. Neki san! Slusaj. Ulazim u nepoznati, veliki i svetli hram. U hramu nema nikoga – samo jedna sveca gori na ciraku. Gori i skoro se dimi. I cujem glas, iako nikoga ne vidim: “Rab Boziji Nikolaj”. (Moj deda nikada nije ninakoga povisio glas, nije umro bez ispovesti, a zbog necega se nije pokajao, pa je zato sveca i dimila). I odjednom je nevidljiva ruka stavila novu upaljenu svecu. I pomislim – cija li je to pravedna dusa otisla Gospodu? I kao odgovor na tu moju misao dobijam odgovor: “Novoprestavljena Aleksandra!” I tu sam se probudila. Znaci uskoro cu umreti. Ne placi, ne placi, ne treba plakati. Ne treba zbog mene da tugujes, ja sam ovde postradala”. (Kako je ona sve razumela!). Ubrzo posle tog sna, ona je zaista umrla. Kada je skoncala, nije vise bila otecena, lezala je u grobu kao ziva. Mlada, lepa. Jos je nesto interesantno! Kroz godinu dana na njenom grobicu su se pojavili veliki beli cvetovi. Niko ih nije sadio – sami su nikli. A zatim su se pojavili i po celom groblju. Trcim u skolu, a seljaci govore, eto kako je Mikolajevna brizna cerka – cak je i cvece posadila na grobicu. A mene je sramota da priznam, da mi u tuzi nije bilo ni do cega, pa ni do cvetova.