Priča je skoro svima savršeno poznata: beba hoće samo mamu, retko kada poželi da ide kod tatice a o drugim ljudima da i ne pričamo. Mama nema kad da se odmori, nema vremena za sebe i mora da je uvek sa bebom. Zašto je to tako i šta raditi u takvim situacijama?

Dete se od malena vezuje za osobu koja se o njemu brine a u početnoj fazi života to je upravo mama. Ona u ovom periodu predstavlja glavni oslonac za dete. Naravno, ova veza se razvija kako dete raste:

Do 3.meseca dete živi u jednoj vrsti simbioze sa mamom ali pošto nije u mogućnosti da razlikuje lik osobe dešava mu se da izjednači sve osobe koje se brinu o njemu.
Između 4. i 7. meseca – osećaj povezanosti praćen je:

konstantnim traženjem kontakta i blizine sa centralnom figurom jer u ovom periodu dete počinje da se plaši udaljavanja i razdvajanja
negativnim reakcijama prema nepoznatim osobama (strah od nepoznatog).

Radi se o sasvim normalnim vidovima ponašanja koji su tipični za ovu razvojnu fazu. Poznatije i kao “kriza osmog meseca” ove reakcije obično prolaze nakon prvog rođendana.

Strah od razdvajanja

Ovaj strah se prepoznaje u detetovoj reakciji kada treba da se odvoji od mame. Naime, u ovoj fazi, svaki put kada se mama udalji iz detetovog vidika mališan postane očajan i reaguje plakajući.

Dete još uvek nije razvilo sposobnost pamćenja koja je potrebna da bi ono prepoznalo mamino odsustvo kao privremeno. Za dete to što ne vidi mamu znači da ona više ne postoji i upravo ovo osećanje objašnjava uznemirenost koja ga obuzima svaki put kada se ona udalji.

Strah od nepoznatih osoba

Kada mališan otkrije da su on i mama dve različite osobe pojava novog, nepoznatog lica samo još više povećava njegovu nesigurnost. Ovu nepoznatu osobu dete doživljava kao preteći elemenat koji može da uzdrma stabilnost odnosa sa majkom. Ovaj osećaj nagoni bebu da reaguje obično tako što:

se uplaši i počne da plače i vrišti kada se približi nepoznata osoba (ili ona koju je dete videlo samo nekoliko puta)
pruža ruke ka mami ili drugoj poznatoj osobi ako ga nepoznata osoba uzme u ruke.

Odlučujući faktor u savladavanju ovog straha je ambijent u kome dete raste. Ako je od rođenja naviknuto na prisustvo različitih ljudi prebrodiće ovaj osećaj mnogo lakše.

U pricipu se sve rešava oko prvog rođendana jer upravo u periodu kada puni godinu dana dete dostiže veći stepen svesti i sigurnosti. Tada ono zna da mama može da se udalji, ali i da se uvek vraća.

Dete polako shvata da ono može da zamisli sliku mame u glavi jer ima sećanje na nju u sebi i kada ona nije tu. Ovo mu pomaže da prihvati razdvajanje, možda tešeći se plišanom igračkom (tzv. tranzicioni objekat).

Kako se ponašati?

Budite tu da utešite bebu i izbegavajte, koliko god to bilo moguće, duža razdvajanja pre prvog rođendana.
Ne budite bezosećajni na detetovu potrebu za vašom pažnjom. Tako možete samo da povećate njegov nemir.
Kada primetite ovaj strah kod deteta izlazite na nekoliko minuta iz sobe klimajući mu glavom sa vrata ili pričajući glasno da bi vas dete čulo.
Pozdravite se uvek sa detetom kad idete, nemojte se kradom udaljavati od njega.
Ako dete plače kad vi izlazite reagujte nežno ali sigurno i odlučno (da dete ne bi pomislilo kako njegov strah ima dobru osnovu).
Naviknite dete na prisustvo različitih ljudi (baba i deda, bejbisiterke) od samog rođenja. Dete ne mora da bude baš uvek samo sa mamom.
Izvor:najboljamamanasvetu

Koliko je vaša beba druželjubiva? Koji je vaš savet za mame?