Tajanstvenost koja je okružuje, njen blizak, a ipak nejasan odnos sa
Isusom Hristom, verovatno je razlog pojavljivanja velikog broja kultova
nastalih u njeno ime. Priča o Crnoj Madoni u srednjovekovnoj Evropi i
Rusiji povezuje Mariju Magdalenu sa tamnoputom egipatskom kraljicom, a
slike koje je tako predstavljaju mogu se naći u mnogim crkvama i
katedralama, naročito u Španiji i južnoj Francuskoj.
Kao svetica i zaštitnica vitezova templara, blisko je povezana i sa
pričama o Svetom gralu. Jedna od njih govori da je Marija Magdalena
putovala na jug Francuske noseći Gral, predosećajući progon hrišćana
42. godine naše ere. Druga priča kaže da je i sama začela Hristovu
kraljevsku krvnu liniju u liku male devojčice Sare, koja ju je pratila
na njenim putovanjima. Neki veruju da je veza Isusa i Magdalene začela
krvnu liniju koja će postati kraljevska loza dinastije Merovinga u
južnoj Francuskoj. Svi stanovnici grada Beziera 22. jula 1209, radije
su izabrali smrt od ruku papinih ljudi nego što su pristali da poreknu
svoje čvrsto uverenje da su Marija Magdalena i Hristos bili ljubavnici.
Malo je pouzdanih činjenica o Mariji Magdaleni. Uprkos pojavljivanju
imena “Marija” u nekoliko verzija o Isusovom životu u Novom zavetu -
pored Marije, majke Isusove - malo je slaganja o tome da li se sve
odnose na jednu jedinu Mariju.
Priča o Mariji Magdaleni kao o grešnici, mogućoj prostitutki,
pojavljuje se u jevanđeljima po Marku i Luki. Marija Magdalena može
takođe da označava i “ženu iz grada” koja je po Jevanđelju po Luki
oprala Isusu noge, osušila ih svojom kosom i natrljala ih mirisnim
uljima. Isus reče: “Vidite li ovu ženu? Ulazio sam u vaše domove, niste
mi dali vode da operem noge, ali ih je ona svojim suzama oprala i
svojom kosom osušila. Niste me poljubili, ali od trenutka kada sam ovde
kročio ona se nije ustezala da ljubi moja stopala. Niste pomazali moju
glavu uljem, ali je ona pomazala moje noge. Zato vam kažem, njeni
gresi, ma koliko su brojni, oprošteni su, jer ona bezgranično voli.”
Upravo je Hristov pristup posrnuloj ženi, koja je pokazala pokajanje,
učinila Mariju Magdalenu centralnim likom u priči o Hristovom praštanju.
Neki moderni romani, od kojih je najpoznatiji “Da Vinčijev kod” (Den
Braun, 2003) drže se stanovišta da je Marija Magdalena zapravo Hristova
žena. Da bi poduprli svoje tvrdnje autori ovih dela pozivaju se na
nebiblijske rukopise. Dok izvori poput Jevanđelja po Filipu prikazuju
Mariju Magdalenu kao osobu koja je
Isusu Hristu bliža od ma kod drugog njegovog sledbenika, nema nijednog
kanonizovanog novozavetnog dokumenta koji pruža dokaz da mu je ona bila
žena. Postoji takođe i Jevanđelje po Mariji Magdaleni, koje je sačuvano
u dva oblika: kao prepis na grčkom jeziku iz trećeg veka i kao duži
koptski prevod iz petog veka. U ovim rukopisima Marija Magdalena
prikazana je kao učitelj apostolima, osoba koju je Hristos voleo više
od svih svojih sledbenika, i koja, prema ovom izvoru, nakon Isusovog
vaskrsnuća opisuje apostolima vizuju spasenog Hrista.
Bez obzira na istinitost različitih priča, jevanđelja se izgleda slažu
da je Marija Magdalena, oslobođena greha i ophrvana zahvalnošću,
postala omiljena Hristova sledbenica. Druga Marija, Martina sestra,
pojavljuje se prilikom Isusove posete gradu Betani. Jovan takođe
identifikuje ovu Mariju kao Mariju Magdalenu. Naučnici su kasnije
doveli u pitanje ovu tvrdnju. Po predanju, Marija sedi pored Isusovih
nogu i upija svaku njegovu reč, dok njena nezainteresovana sestra služi
hranu i žali se da joj Marija ne pomaže; ali Isus hvali Mariju zato što
čini pravu stvar.